недеља, 09. јул 2017.

Храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио звоно

         
     Благословом његовог преосвештенства епископа шумадијског Јована, 12. јуна, првог дана Петровског поста, храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио је прво од три звона која су пројектом планирана приликом пројектовања и изградње овог храма, а звоно се први пут огласило данас на светој литургији у 08:30.



              Звоно је даровао благочаствени Коста Огњановић, дипломирани правник, отац старешине Јагодинског одбора Српске омладинске културне организације „СОКО“. 
„Мој отац приложио је ово звоно храму Пресвете Богородице за здравље и спасење наше породице, али и као пример и подстрек да се добри људи укључе колико могу сходно својим могућностима и помогну изградњу и завршетак изградње ове светиње. Звоно је тешко 100 кг, а израђено је у рекордном времену у ливници „Јеврем Поповић“ ДОО Београд, која иза себе има традицију у изради звона дугу 200 година. Носаче звона урадила је јагодинска фирма Ралекс.“ Каже Богдан Огњановић и додаје: „Овај гест наше породице је само мали допринос и ми тим гестом нисмо желели никакву рекламу већ желимо да дамо подстрек и позив другим људима да се укључе у изградњу светиње. Желимо да будемо попут наших славних предака који су били велики ктитори и задужбинари. Пратећи тај пут светих предака правимо један нови путоказ  ка вечности нашим потомцима.“

Породица Огњановић са Протојерејем Радославом Јаћимовићем


Данашњим оглашавањем звона и одржавањем Свете литургије уједно се најављује и да ће храм Покрова Пресвете Богородице постати засебна Црквена општина, и да ће  ускоро благословом валaдике шумадијског Јована, уз Божију помоћ, молитвама Пресвете Богородице почети редовна богослужења: јутарња и вечерња служба, а свете литургије недељом и празницима.





Српска омладинска културна организација „СОКО“ позива све људе добре воље да уколико могу помогну даљу изградњу храма Покрова Пресвете Богородице.
Како радили, тако нам Бог помого! 



недеља, 02. јул 2017.

Велебитске јаме између заборава и сећања /Са ходочашћа на Јадовно 2017/


     Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић - Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме.

Парастос код Шаранове јаме

     Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог  јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично.
Постављање крста код јаме под Гргиним Бријегом

     А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.

Црква Св. Петра и Павла у Смиљану

     Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати. 
Манастир Св. Јована у Медаку

Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације "СОКО"

четвртак, 29. јун 2017.

Косовски завет у Јагодини



“Нека буде што бити не може,
Нека буде борба непрестана“

У овим стиховима песника и владике Петра II Петровића Његоша, нобеловац Иво Андрић видео је потпуни израз нашег основног и најдубљег колективног сећања, потпуни израз нашег најважнијег предања и завета, косовског завета. Косовски завет међу Србима живи још од средњег века, од славног боја на Косовом пољу. Да је жив и данас, доказано је и синоћ на трибини која се одржала у Јагодини, а на којој је говорио проф. др. Милош Ковић.  



Професор Ковић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду је један од оних Срба, који попут великана из наше прошлости носи у срцу косовски завет наслеђен од предака. У то смо се уверили синоћ у Јагодини. Професор Ковић је одржао трибину која је носила назив „Косовски завет“ пред препуном салом у јагодинској гимназији. Више од стотину присутних нетремице је пратило излагање овог врсног историчара. Пре трибине професора Ковића сачекали су новинари а након трибине низ питања публике.


Милош Ковић је истакао да је косовски завет, предање које је уобличило нашу нацију, да је то предање заслужно јер смо се одржали као народ кроз векове туђинске власти. Такође је истакао да је косовски завет дубински повезан са вером и да једино кроз веру има прави значај. Професор Ковић је рекао да је косовски завет, уз култове наших светих владара из рода Немањића и култ Св. Саве, основни супстрат српства. Да је то оно што је Србе одвајало од суседних, њима сродних словенских народа. Ковић је говорио о томе како је косовски завет преживео векове, уз приче предака, епске гусларске песме и саборност око православне цркве. Говорио је и о нашим великанима који су на себи својствен начин промовисали косовско предање: Вуку Караџићу, Његошу, Милану Ракићу, владици Николају Велимировићу и Иву Андрићу. Али и о онима који нису били Срби али су косовски завет видели као нешто суштински значајно: Мавру Орбинију, Јернеју Копитару, Гетеу и браћи Грим, као и о низу познатих светских историчара. 

Ковић је говорио и о важности очувања косовског предања међу нама, данас живућим Србима. Напоменуо је и то да је косовски завет имао своје успоне и падове током историје али да није нестао. Да је нестао, нестало би и нас. Истакао је важност тога да знамо наше основно предање, наш завет, јер то је оно што нас чини Србима и одваја од других али уједно и спаја са осталим европским и светским народима који себе сматрају заветним народима – Јеврејима, Јерменима, Етиопљанима и Енглезима, као и са другим народима који себе сматрају изабраницима Божијим. Ковић се дотакао и теме о значају Видовдана кроз нашу историју. На крају, професор Ковић је истакао како сматра да је косовски завет итекако жив међу нама, а тај закључак, каже, донео је на основу тога јер је у публици било пуно младих људи заинтересованих за ову тему. 
Oрганизатори трибине били су Српска православна црквена општина јагодинска и 
Српска омладинска културна организација СОКО.

Аутор: Марио Јегдић, старешина "СОКО" организације

среда, 07. јун 2017.

У одбрану професора Ковића

         Ових дана сведоци смо препирања српских националиста и родољуба око музичке фонтане на Славији. Једна страна је куди, а друга је брани. И док траје та безначајна свађа која из дана у дан бива све већа и озбиљнија, на само два километара од фонтане на Славији налази се Филозофски факултет на коме се ових дана полако али сигурно убија  дух националне свести и српског идентитета.
     Наиме на Филозофскм факултету ових дана спрема се чистка професора који нису подобни. Када је неком друштву најтеже, увек су ослонац ителектуалци, професори, доктори који својим књигама и јавним наступима морају да тргну свој народ и  да га усмере на прави пут, али то није случај и са нашом интелектуалном елитом која се сакрила у своје кабинете као у мишију рупу и из тих рупа не жели да изађе неби ли на тај начин сачували свој положај.       
                                                               


         Један од оних који је изашао из свог кабинета и ко скоро свакога дана држи јавне наступе, предавања, и промоције својих књига и на тај начин утиче на очување и одбрану српске националне свести је проф. др Милош Ковић.  Због свог ангажмана у јавности постао је неподобан и сада Филозофски факултет жели да га се отараси.                                                                               О професору Ковићу не треба пуно говорити довољно је само рећи да се ради о врхунском ителектуалцу, о човеку који  је глас српске националне свести, тачније оно што су били Стојан Новаковић и Слободан Јовановић  у 19. веку, то је Милош Ковић у овом.                                                                                                                
Професор Ковић са члановима Српске омладинске културне организације "СОКО"
 
Овим путем позивам све искрене патриоте, родољубе и националисте да се оставе тулих и безначајних расправа о фонтанама него да се уједине и не дозволе да се на Филозофском факултету угаси глас националне свести.                                                                                                              
          Зато вас молим да својим потписом подржимо професора др Милоша Ковића и спречимо његов одлазак са Филозофског факултета у Београду. 

Старешина СОКО организације
Александар Рацић


среда, 24. мај 2017.

Стање ћирилице у Јагодини-пример две улице

     Данас је дан словенске писмености, дан светих словенских апостола Ћирила и Методија. Они су око 862. или 863. године створили прву словенску азбуку - глагољицу, за потребе богослужења у Моравској. После смрти Ћирила и Методија немачко свештенство је успело да издејствује забрану словенског богослужења и да кнез Светоплук прогна ученике њихове. Ученици словенских апостола склонили су се на Балканско полуострво код бугарског цара Симеона (893-927) и српског кнеза Мутимира из династије Властимировића (851-891). На простору Бугарске настало је ново словенско писмо - ћирилица. У српским земљама ћирилица ће преовладати у 12. веку у време Немањића.
Ћирилица се ипак одржала и после пропасти српских земља у 15. веку. Занимљиво је да Османлије никад нису забраниле ћирилицу док то јесу урадили Аустријанци у пар наврата.

Ћирило и Методије доносе писменост Словенима
     После обнове српске државе почетком 19. века ћирилица се користи свуда, док се латиница нигде није користила. Са окупацијом Краљевине Србије у Великом рату, аустроугарске окупационе власти забрањују употребу ћирилице и једино писмо које се смело употребљавати била је латиница. Српски војници током ослобађања земље ломили су латиничне називе улица - симболе аустроугарске окупације. После 1918. године зарад мира у новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца ћирилица и латиница су постале равноправне. У социјалистичкој Југославији је однелу превагу латиница опет зарад мира са "браћом". Данас у 21. веку потпуну превагу однела је латиница највише због става да ћирилица није модерна. 

     Чланови Српске омладинске културне организације "СОКО" на дан словенских апостола Ћирила и Методија спровели једну анализу у две јагодинске прометне улице. Акција је спроведена у улицама Чочетовој и Стефана Првовенчаног. Анализа се састојала у бројењу ћириличних и латиничних назива радњи. У Чочетовој улици од 43 радњи и објеката само 5  је имало ћириличне називе, док се у улици Стефана Првовенчаног од 44 радњи и објеката на ћирилици налазило само 6 назива. Наше национално писмо је угрожено! Преокренимо и будимо поносни на нашу ЋИРИЛИЦУ!

недеља, 14. мај 2017.

СОКО посетио изложбу "Моје Јадовно" у Крушевцу посвећену страдању Срба у логору Госпић-Јадовно-Паг

Делегација Српске омладинске културне организације "СОКО" на дан победе над фашизмом, 9. маја, посетила је изложбу "Моје Јадовно" одржану у Легату Милића од Мачве у Крушевцу. Изложба је одржана у спомен страдалим Србима и Јеврејима у комплексу усташких логора Госпић-Јадовно-Паг. Делегацију Српске омладинске културне организације "СОКО" чинили су и представници Студентске организације Параћин, студенти Педагошког факултета у Јагодини и ученици Гимназије "Светозар Марковић" из Јагодине и Душко Грбовић, историчар у Завичајном музеју у Јагодини .



Старешина Српске омладинске културне организације "СОКО" Александар Рацић истакао је: "Потребно је да се реч о српском страдању по логорима НДХ чује и никада не заборави. Зато ћемо у септембру угостити ову изложбу у нашем граду. Договор је постигнут са председником удружења "Јадовно 1941" Душаном Басташићем. Потребно је да што већи број младих људи види голготу кроз коју је прошао српски народ у Другом светском рату јер ако не учимо из прошлости понављаћемо грешке у будућности".
Пут у Крушевац обезбедила је локална самоуправа.




среда, 03. мај 2017.

"СОКО" прославио 4 године рада и ујединио омладину Јагодине, Ћуприје и Параћина

Српска омладинска културна организација "СОКО" прославила је 03. маја своју крсну славу Св. владику Николаја Велимировића и обележила четири године рада у просторијама Алтернативног културног центра. Традиционално, као и сваке године "СОКО" је обележио свој дан беседама у част Св. владике Николаја, а након беседа уследио је свечани чин потписивања меморандума о сарадњи Српске омладинске културне организације из Јагодине, Удружење младих Ћуприје и Студентске организације Параћин.


Вече беседа отворио је један о старешина "СОКО" организације Александар Милосављевић, а о животу Св. владике Николаја говорио је Стеван Симоновић. Владикине беседе читали су Душан Марковић председник Студентске организације факултета Педагошких наука и Александар Рацић један од старешина "СОКО" организације.

"Данас обележавамо четири године рада и своју крсну славу. Свој рад започели смо мисионарски желећи  да дамо допринос зајденици и друштву и мислим да смо у томе успели.  Много тога смо учинили у предходном периоду и јако смо поносни на то али много тога је тек пред нама." Рекао је Рацић и додао: "Када смо формирали организацију једн од првих циљева био је јединство и саборност српске омладине и данас након четири године рада и труда тај циљ креће да се остварује, "СОКО" под своја крила уједињује омладину и ми ћемо вечерас потписати меморандум о сарадњи омладине три града Јагодине, Ћуприје и Параћина. Мислим  да је ово историјски тренутак и да ће ово уједињење омладинских организација имати у будућности веома позитиван утицај на младе у ова три града."

Старешина "СОКО" организације Рацић Александар

"Наша сарадња почела је пре месец дана и ми смо већ тада говорили о заједничкој сарадњи. Циљ је да афирмишемо позитивне ствари у три града и сарађујемо, то је некако нормалније од негативног ривалитета. Три града су на малој раздаљини, али веома далеко од било какве сарадње, немамо додирних тачака деценијама уназад. Заједничке активности и акције младих су почетак позитивних ствари у три града." Рекао је председник Удружења младих у Ћуприји Рајко Минић.

Потписивање меморандума 

Покушаћемо први пут да спојимо праве људе три града на једном месту, да причају са младима о њиховим потребама и проблемима. За почетак све три локалне самоуправе треба да обједине своје туристичке, културне и спортске активности.  Чудно је да до сада није било сарадње три града ни на нивоу локалних самоуправа, али ни удружења, што није нормално. Наша намера је да кроз утицај на локалне самоуправе и привреду иницирамо пројекте корисне за младе и целокупно грађанство. Рекао је председник Студентске органзације у Параћину Милош Јовановић и додао: "Ова сарадња значи ће много за заједничке пројекте и аплицирање за веће фондове код Министарства''.

Минић, Рацић и Јовановић након потписивања



Линкови организација: 
https://www.facebook.com/officialumcuprija/


уторак, 25. април 2017.

25. април 1941- Дан када је ћирилица забрањена у Независној Држави Хрватској

На данашњи дан, 1941. године, Независна Држава Хрватска донела је Закон о забрани ћирилице. После тога су уследили многобројни закони против Срба и свега што симболише наш народ. Врло брзо су то учинили и Италијани, Албанци и Бугари, који су забранили српску ћирилицу. У НДХ усташе су сматрале ћирилицом делом српског народа и одмах су делали против ћириличног писма. Данас у 21. веку Хрвати и даље забрањују употребу ћирилице у Вуковару!

Закон о забрани ћирилице

Ћирилично писмо је одлика српског народа, вековима присутна и неотуђива. Аустро-угарски окупационе власти у Краљевини Србији у Првом светском рату одмах су мењале ћириличне табле и натписе у латиничне. Зашто? Зато што је ћирилица важан део српског националног идентитета!
Данас у нашој држави ћирилица је другоразредно писмо. Зашто? Помодарство, жеља за бољом продајом производа, мишљење да је ћирилица застарела, да нам не треба у модерном свету су неки од глупих разлога због чега је ћирилица на дну употребе. То говори и где је наш српски дух!

Размислите мало о томе и запитајте се да ли можда ви можете помоћи ћирилици и борби за њено очување.

недеља, 16. април 2017.

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА

Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. 



Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!

Старешинство 
Српске омладинске културне организације

среда, 12. април 2017.

СОКО положио венац на споменик палим пилотима Краљевине Југославије у Априлском рату 1941.

Српска омладинска културна организација "СОКО" положила је 12. априла венац на спомен обележје палим пилотима Краљевине Југославије који нису се предали током Априлског рата 1941. него су се борили до краја против авиона Тројног пакта. Авион Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије са три члана посаде оборен је изнад Јагодине и срушио се на подручје Липара. том приликом погинула су три пилота: командант Бранко Фанедл, капетан I класе Никола Теофилов и наредник Фрањо Рибич. 

Делегација "СОКО" испред споменика палим пилотима Краљевине Југославије

Споменик палим пилотима Краљевине Југославије

Полагање венца на споменик

Минут ћутања за хероје неба

Српска омладинска културна организација "СОКО" преузела је бригу над овим спомеником кога је затекла у корову неколико дана раније.